Акропољ – град богова
„Богови са Олимпа приметише Кекропију, сјајни град на стени, недалеко од мора и свих дванаест пожелеше да буду патрони његови. Никако се нису могли договорити ко ће бити изабран, па их њихове жеље одведоше у жучну расправу. Од те расправе многи одусташе, а осташе само двоје најупорнијих.
Бог мора Посејдон и богиња мудрости Атина. Њих двоје никако не желеше да попусте једно другом, па због тога врховни бог Зевс одлучи да их посаветује. Казао им је да ће обоје имати прилику да учине добро дело за град и да ће народ одабрати оног чији му дар више одговара.
Изађоше Посејдон и Атина пред становнике Кекропије. Први иступи Посејдон. Узе свој моћни трозубац и удари њиме снажно у стену на Акропољу. Из пукотине изби млаз слане морске воде и житељи је дочекаше одушевљено.
Потом дође ред на Атину. Она своје копље забоде у земљу и убаци семе из кога убрзо израсте дрво маслине. Народ и овај дар прихвати са одушевљењем. Поред толико ишчекиване воде сада су имали и стабло које ће им подарити укусне плодове и уље. Који је дар значајнији и који ће им више добра донети? Којем ће од богова учинити част да град назову по њему? Тешка одлука за житеље града.
Гласаше сви до једног. Сви мушкарци из града били су за Посејдона док све жене стадоше уз Атину и гласаше за њен дар. Кекропија постаде Атина и доби за моћног заштитника богињу мудрости јер је тога дана, каже легенда, у граду живела једна жена више од мушкараца. Богињи Атини у част подигоше у граду бројне статуе и највелелепнији храм управо на Акропољу.“
До Атининог храма није лако доћи. Препрека је разних. Физичких али и оних других, невидљивих, које вас снагом лепоте, сјаја, моћи, коју до дана данашњег нису изгубиле, натерају да застанете, прикују за земљу па ноге не слушају. Поред Херодовог Одеона и Дионизијевог позоришта, у којима су, много хиљада година пре, Есхил, Софокле и Еурипид растуживали, а Аристофан до суза засмејавао древне Атињане, немогуће је проћи, а не зауставити се на тренутак. Али субјективно на тренутак. Јер кад погледате на сат или у небо, на коме се звезда добро померила, схватите да се тренутак превише развукао и да је време да даље кренете.
Кроз маслињак, па каменим степеницама стигнете до Пропилеја, монументалног улаза у стари град. Колико год очи летеле десно-лево и горе-доле морате бити пажљиви. Нога лако склизне на углачаном и неравном камену. Кад савладате камен и ускладите корак са гомилом туриста који желе фотографијом и филмским записом да овековече своје присуство на Акропољу, нађете се пред новим чудом. Партеноном, Атининим храмом. Довољно је да станете испред њега и да схватите колико сте мали и пролазни. Фидијине Атине одавно нема, али ви позовите у помоћ машту. У комбинацији са знањем, које сте понели из школе са часова историје уметности, помоћи ће вам да је видите. У злату и слоновачи. Како и приличи једној богињи.
Поред Партенона, са десне стране од улаза, још један храм. Ерехтејон, са стубовима у облику женских фигура каријатида. Без романтике се није могло ни много пре нашег времена па су статуе, које главом подупиру трем, назване по Каријатиђанкама чијој лепоти антички Грци нису могли одолети. Освојивши Карију, осим блага, отели су и лепе Каријатиђанке и њима се женили. Нису жене из Карија заборавиле своју постојбину. Заветовале су се да неће Грцима рађати децу јер би се мушки потомци једог дана могли борити против њихових сународника. Лепота и издржљивост Каријатиђанки овековечена је на Акропољу кроз 6 каријатида. Преживеле се оне далеку и блиску историју, али су раздвојене пре два века. Пет их је у Акропољском музеју, шеста далеко од својих сестара, на британском тлу. Усамљена. Прича се да је отета мермерна принцеза плакала и молила за помоћ своје очајне сестре. А шта су могле да учине када су и саме биле од мермера. Ништа. Осим да плачу.
Захваљујући Ерасмус+ пројекту, ученици Техничке школе и њихови професори су имали прилику да на кратко улете у историју. Да прошетају градом богова. Да одахну на мермерним степеницама. И да закључе како је свет мали, а време релативно.
„Професорка, да ли вам је кроз главу прошла мисао да седите на камену на коме се одмарао неки Грк пре 2400 година?“ Морам да признам да није. Док ме ти, учениче, својим питањем ниси освестио. Хвала ти!