Крајем 19. века, у малом Мостару, усред гиздавих униформи аустроугарских официра, бујао је национални и културни живот. Оснивала су се национална културно-просветна друштва са хорским и драмским секцијама, покретали часописи, гостовала београдска и загребачка позоришта и навраћали књижевници, песници, новинари понесени ренесансним заносом за књигом и борбом за напредак у идеолошким, политичким, социјалним и другим подручјима људског живота.
Историјски документи и од заборава сачувана казивања судионика свих тих догађаја сведоче о пријатељству три народа, добрим комшијским односима, отвореним вратима пријатељима, нарочито у време верских празника. У свести Мостараца је и тада, као и сада, у средишту свих јавних збивања био Алекса Шантић, песник чије су речи носиле позив на братство, исказивале мисли и осећања свога времена и откривале истину о њему.
Шантићева вечита муза и инспирација била је домовина. Али волео је Алекса и душом и срцем не само домовину, народ, пријатеље и комшије већ и три жене. Анку, Емину и Зорку. Лепе су љубави. И ћудљиве. „У Мостару и у Шантићевом животу су почињале страсно и са радошћу, а завршавале с тугом и стиховима.“[1]Остале су неиспуњене жеље. Осујетиле су их породица, вера, чаршија. Патњу, чежњу и тугу због неостварених љубави преточио је у песме које живе, ево сад већ и читав век, након песникове смрти.
[1] Миленко Мишо Марић; „Подсјетник на љубав Анка“
