“Моја највећа “грешка” је што нисам рођен у некој земљи где песници редовно једу и не завршавају у затворима због два стиха или без икаквог разлога.”
Кажу да сам велики руски песник, есејиста и романописац XX века. Ја, Борис Леонидович Пастернак, родио сам се 10. фебруара 1890. у Москви, у угледној јеврејској породици. Уметничкој. Звуци клавира и мирис сликарских боја били су свуда око мене. У раном детињству упознао сам уметнике којима се и данас дивите. Скрјабин, Рахмањинов… Рилке. У наш салон свраћао је и Толстој. Да, да.
Волео сам музику. Нажалост, осећао сам у себи недостатке, непремостиве да бих достигао савршенство. Напустио сам Музичку академију, али се нисам одрекао музике. Ноте сам заменио речима и у мојим књижевним делима описао њену моћ.
Пробао сам и са правом. Није ишло, душа са уметничким коренима гушила се, копрцала, венула међу члановима, тачкама и ставовима закона. Након завршених студија филозофије на Московском универзитету, отишао сам у Немачку да учим филозофију од познатих филозофа. Рекли су ми да сам даровит, предложили да останем како бих завршио докторат, али, није то била област у којој сам могао наћи себе. А и заљубио сам се. На несрећу, љубав ми није била узвраћена. Ни налик оној двоје заљубљених који су живели у Петрограду за време Револуције, а нису је ни приметили. Лечио сам је пишући стихове. И тако, коначно, пронашао себе.
Ко у колевци чује песму сирена, муза, суђаја, више не може кроз живот ићи без посртања.
По повратку у Москву дружио сам се са песницима. Симболистима, постсимболистима, футуристима. Надахњивали су ме, али сам осећао да ћу, ако приступим било ком од тих праваца и програма, оковати сам себе. Изгубити слободу. Зато сам настојао да будем другачији, оригиналан. Да унесем нове мотивеу класичне песничке форме. Да се поигравам на нов начин речима. Мислио сам да писцима не треба постављати никакве захтеве, задате форме и садржаје и због тога су моја размишљања била издвојена, исказана затворено, често кажњавана изолацијом. Не. Нисам се повлачио. Напорно сам радио да бих постигао савршенство: „Не спавај, не спавај, ради, / Не прекидај посао, / Не спавај, бори се са поспаношћу, / Као пилот, као звезда. / Не спавај, не спавај, уметниче, не препуштај се сну. / Ти си талац времена / У заробљеништву вечности.“[1]
Збуњивао сам људе око себе. Бавио сам се дубоким филозофским питањима, укључујући питања о смислу живота и смрти, љубави, стваралаштву, судбини појединца, слободи и моралу. Користио сам класичан руски језик, богат метафорама и сликовитим изразима. Одбијали су ме излизани поетски изрази па сам у песме уносио застареле речи и изразе, ретка географска имена, кршио сам уобичајене норме, у њима су се гурали филозофи, песници, научници, књижевни ликови… Тешко их је било разумети на прво читање, знам. “Задивљујуће”, писао ми је Горки[2] , “али заморна је борба са вашим речима и језиком. И вашим песничким сликама.” Не спорим, али тим и таквим песничким сликама сам се служио да бих дошао до суштине и да понудим излаз из тешкоћа. Много је збуњујућег, несхватљивог и намерно компликованог у мојим раним радовима. Али свет и ја смо били нераскидива целина и, иако сам ретко разговарао са читаоцима, осећао сам да је моја поезија допирала до њих, дирала им душу и мисаоношћу и емоционалним набојем. И није ме чудило. Зар читаоци и песници нису браћа близанци који оживљавају уметност? Па зар није права уметност, уметност која „срамежљиво жели да буде сан читаоца, предмет читалачке жеђи”?
Своје песме нисам поклањао само пријатељима. Нису биле намењене искључиво човечанству, већ и оквирима прозора, плафону, зими, хриди… И, наравно, природи са којом сам био у крвном сродству. Осећао сам да су она и живот неодвојиве. Све на свету је једно. Све на свету је људско. Био сам спреман да “загрлим небески свод”, посматрао како “се небо спушта на земљу у закрпљеном капуту и предолују игра обрвама грма”, видео сам како се капи љубе, а путеви, дрвеће и звезде окупљају и говоре са људима. Ах, драга Марина[3] , кажеш да ме је Бог замислио као храст, али ме начинио човеком. Кажеш да ме све муње ударају. Не марим; “ја сам башта, ја сам пролеће, ја не причам о врту, већ је врт о мени.” Ја сам природа у којој влада неред и хаос. Природа је ја; чини ствари, пати и радује, заљубљује се, гледа у мене и објашњава у моје име. Живот је моја сестра. Братимим се са стварима и појавама у свету. Ја сам време; “миленијум ми је у дворишту.”[4] Ја сам бесконачност и вечност.
Изнедрио ме стари, а уништио нови режим
Турбулентан је био XX век. Многи, па и ја, суочавали су се с изазовима политичких и друштвених промена. Свет се брзо мењао. Где је место човеку у њему? Где је моје место у њему – питао сам се. У једном тренутку признат и хваљен, већ у другом у немилости и изолацији. Расплакао сам цели свет над лепотом моје земље и добио Нобелову награду. Био сам изложен претњама и увредама да сам издајник и да не следим више идеју Октобарске револуције. А само сам написао дело у коме нисам скренуо ни десно ни лево, роман, директан, чист и истинит, пун хришћанског хуманизма, о човеку с узвишеном идејом. Љубави према жени и Русији, роман о истини о режиму који је у њој владао, а са којим се нисам слагао. Али ја без домовине нисам могао. Одбио сам је. Уручена или неуручена значила је исто. Да сам добро служио уметности. Шта ћете, живот није што и поље прећи.[5]
Аутор текста: Весна Перић
[1] Пастернак, Борис: “Ноћ”
[2] Горки, Максим: руски писац
[3] Цветаева, Марина; руска песникиња
[4] Оригинал стихови гласе: „Шта, драги, имамо миленијум у дворишту?“
[5] „Доктор Живаго“ – песма „Хамлет“
