Живот изнад свега, живот као највиша вредност; људско достојанство и култура сећања!
„Захтев да Аушвиц не сме да се понови, односи се пре свега на васпитање“ – Адорно
Холокауст је починио човек. Холокауст је догађај који је проузроковао и починио човек. Зло више не може послужити као довољно објашњење за злочин. Како је било могуће да обични мушкарци и жене могу учествовати у убијању недужних, обичних мушкараца, жена и деце? Холокауст се могао избећи. Холокауст се догодио јер су појединци, групе и народи одлучили да поступе или да не поступе на одређени начин.
Пројекат о Холокаусту, који су реализовали заједно Музеј Крајине и Техничка школа Неготин у сарадњи са Међународном школом за студије Холокауста Јад Вашем, Одељењем за путујуће изложбе Музеја Јад Вашем и НВО Терраформинг, састоји се из две изложбе: „Шоа – Како је то било људски могуће“ и „Неке речи о Холокаусту у Србији“. Прва изложба у кратким цртама представља најважније историјске аспекте европског Холокауста, почевши од живота Јевреја у предратној Европи, а завршава се са ослобођењем нацистичких концентрационих логора и логора смрти широм континента и храбрим и тешким повратком у живот оних који су преживели. Панели се састоје од текстова са објашњењима, протканих личним причама жртава, цитатима, и оригиналним фотографијама. Изложба „Неке речи о Холокаусту у Србији“ развијена је са циљем да у кратким цртама, кроз низ од 18 тачака укаже на неке од најважнијих елемената и догађаја везаних за историју Холокауста у окупираној Србији, као и за културу сећања у Србији данас. Уз кратке информативне текстове и цитате, у оквиру представљеног материјала су и оригинални графички елементи, мапа Србије након окупације и поделе њених територија, инфографика – хронолошки преглед историје логора на Сајмишту, историјске фотографије и документи итд.
Један од циљева пројекта је да изложбу види што више ученика школа наше Општине. Ученике I1; I2: I3 и II2 разреда ТШ професорка историје Мирјана Живановић и професорка српског језика и књижевности Невена Живановић одвеле су на изложбу. Слике понекад говоре више од речи. Ове су несумљиво опомена да се нешто слично никада никоме више не деси.
Бавити се и проучавати најтеже ратне злочине и друштвене трагедије у савременој историји је тежак и мучан задатак. Подучавати о злочинима никада није једноставно, али је неопходно. Јер како другачије објаснити људима да антисемитизам, ксенофобија и други облици мржње могу водити у нове злочине? Како другачије развити свест да се праведније друштво може створити, а злочини спречити ако се развија, или је можда исправније рећи поправља, вредносни систем и негује култура сећања на жртве?
Холокауст није јединствен па самим тим и непоновљив догађај у историји људског рода. Током целокупне људске историје било је, и по свој прилици биће, злочина чије намере и опсег достижу ниво геноцида. Али Холокауст је без преседана, служи као пример невиђеног због његове ирационалности, универзалности и тоталитарности.
Учити о Холокаусту је важно да се не би никад поновио. Али је подједнако важно схватити да се такви и слични догађаји могу десити и да ће се вероватно дешавати јер су током Холокауста људи убијали људе.
Шта ми као појединци и друштво можемо да учинимо? Може ли едукација бити превенција геноцида, може ли се образовањем и васпитањем спречити злочин? Зар се, и поред свих напора да подсетимо људе да је Аушвиц био, на сваких 10 година, негде у свету (или негде код нас), не догоди нови геноцид?
Учење о Холокаусту је значајно, јер доприноси стварању духовне, културне и друштвене климе која не допушта понављање. Свака дебата о идеалима васпитања је ништавна и безвредна уколико не говори о томе да Аушвиц не сме да се понови. Причајући о фашизму, нацизму, идеологијама, жртвама, патњама, почињеним зверствима схватићемо да једино, али животно важно што можемо да урадимо јесте да на време препознамо услове који потенцијално доводе до атмосфере мржње и нетрпељивости, да их морамо сузбијати a услове мењати. Ако се већ нађемо у тачки без повратка, у вртлогу насилног конфликта и прогона Другог, наша одговорност за чување живота тог другог постаје већа. Јер „ко спаси само један живот, спасио је цео свет!“
