Данил Иванович Јувашев. Досадно. Толико досадно презиме да сам одлучио да га променим. Био сам Хормс, Чармс, Хаармс, Шардам док се нисам на крају одлучио за Хармс. Зовите ме Данил Хармс. Много боље звучи. Писао сам приче, комаде и песме, цртао, свирао рог и харфу, степовао, изводио мађионичарске трикове. Смишљао сам и загонетке и шале, а нисам бежао ни од филозофских расправа. Живео сам кратко између два светска рата, у годинама превирања, прекомпоновања и усавршавања зла, глупости и мржње према свему што је другачије од слепо и догматски зацртаног. Био сам одлучан да рушим старе вредности и традиције и постао бескомпромисан борац за властиту ствар и идеју, да се супротставим рушилачком и тоталитарном свету који је покушавао неуспешно да се излечи од ужаса Великог рата. Дао сам себи задатак да растурим такав свет пародијом и хумором, слатким леком против глупости, круте озбиљности и људског зла, да га објасним и исмејем на авангардан, дотад непознат и бесмислено уврнут начин, да општеприхваћену слику света учиним другачи јом, сулудом и нездраворазумском.
У зацртаном задатку нисам се служио само речима и логичким вратоломијама. Биле су ми потребне и кратке панталоне и екстравагантне доколенице. Кројачи су били на Танталовим мукама следећи подробне инструкције о степену блесавости наручене одеће. Један ревер је морао бити упадљиво дужи од другог на сакоу, а панталоне кратке да би се виделе чарапе разних боја и дезена. Признајем да су ми биле слабост; у периодима гладовања, а било их је, новац за њих сам уредно одвајао.
Волео сам жене. И псе. Краткодлаке и мале расе. Давао сам им чудна имена. Са задовољством сам их у шетњама представљао познаницима: „Допадате се мом Брандембуршком концерту… Штуј успомену на Термопилску битку, буди добар! Не лај!“ Уврнуто. Па шта. Није ме било брига за уклапања у било какве норме, без њих живот ми је био подношљивији. А и онима са којима сам се дружио. Чему би се смејали да није било мојих зврчки, несвакидашњих и непристојних поступака? Чему би се смејао да нисам правио зврчке, да сам се долично понашао? Да сте само видели згранута лица дама када сам на једној забави, пред њима, ноншалантно скинуо панталоне. Да сте само чули уздах олакшања када су схватили да сам на себи имао још једне панталоне.[1]
[1] Слијепчевић, Ружица – Култур!Кокошка
Мој сукоб са стаљинистичком визијом света био је неминован. Почетком 1930. мене и чланове групе којој сам припадао напали су у новинама и прогласили нас књижевним мангупима који се ни по чему не разликују од класног непријатеља. Године 1931. осуђен сам због чињенице да својим заумним песмама одвраћам људе од изградње социјализма и послат у изгнанство. По повратку у Лењинград објављујем дечије приче и песме под разним псеудонимима. Из неког разлога деца су их волела па сам – иронија судбине, шта ћете – остао упамћен као дечији писац. „Озбиљна дела“, пуна опасних идеја о некаквим старицама које испадају кроз прозор, или некој Јелисавети Бам која је окривљена и пре суђења, нису ми штампали, али ја сам их упорно писао. У ИИ светском рату, већ увелико сам био мртав, моји рукопису нису били спаљени на ломачи, а у опседнутом Лењинграду све што је могло да гори служило је за потпалу, захваљујући једном пријатељу који их је на санкама склонио на сигурно и 1960, када су ме рехабилитовали, учинио доступним јавности и омогућио јој да схвати да су моје лудило, помереност и ишчашеност, у животу и у књижевности, били у служби „отпора свему што ограничава слободу стварања и постојања не само уметницима
већ и свим људима света чији је угао посматрања и бивствовања другачији од наметнутог калупа предрасуда.“[1]
Нестао сам, попут многих мојих необичних ликова, као жртва Стаљинових чистких. Једне вечери, у позно лето 1941. године домар ме позвао да на тренутак сиђем у двориште одакле су ме, у кућном рубљу и папучама, црном марицом одвели службеници Стаљинове полиције. Фебруара следеће године умро сам од глади у затворској болници у Лењинграду.[2] Склонили су ме људи без емоција и смисла за хумор. Нису знали да сам се ја, као и пре и после мене многи несхваћени а велики, „склонио у свет који сам сам створио – свет маште, искрене радости живљења, хумора који лечи душу и нуди искрену емоцију која све људе чини добрима, опуштенима и повезанима јединственом лепотом радости осмеха.“ [3]
[1] Узелац, Драган – Чудесна поетика Данила Хармса
[2] Михаиловић, Дејан – из поговора за „Случајеве“, 1989.
[3] Узелац, Драган – Чудесна поетика Данила Хармса
Аутор текста: Весна Перић
