Хало, Земља, овде Марс

Хало, Земља, овде Марс

Хало, Земља, овде Марс

Нико не би веровао, у току последњих година деветнаестог века, да овај свет пажљиво и оштро проматрају бића чија је интелигенција већа од човечје, али која су исто тако смртна као и човек, да су људи, док су се бавили својим разним пословима, били испитивани и проучавани готово исто тако пажљиво као што човек посматра кроз микроскоп она пролазна бића која се гомилају и множе у капи воде. Људи су се, бескрајно задовољни, кретали по овој планети, бавећи се својим обичним свакодневним пословима, мирни и уверени у своју власт над материјом. Вероватно да и инфузорије под микроскопом раде исто. Нико није ни помишљао на старије светове у простору као на нешто одакле би могла доћи опасност за човека, а ако је мислио на њих, чинио је то само зато да би сваку помисао да постоји живот на њима одбацио као немогућу или невероватну. Занимљиво је сетити се неких навика мишљења у тим прошлим данима. Људи, који су живели на овој планети, мислили су да би на Марсу могли живети други људи, бића која су можда нижа од њих самих и која би била спремна да топло поздраве сваки покушај да се са њима дође у везу. Али су, преко огромног простора, велики хладни и несимпатични разуми, који су према нашим разумима у истом односу као што су наше духовне способносги према духовним способностима животиња које изумиру, посматрали ову Земљу погледима пуним зависти; они су полако али сигурно кројили своје планове против нас. И на почетку двадесетог века дошло је велико разочарање. Планета Марс – мислим да није потребно подсећати читаоца – окреће се око Сунца на просечном растојању од 140.000.000 миља. Светлост и топлота, које ова планета прима од Сунца једва да износе половину светлости и топлоте које прима Земља. Марс, ако је магловита претпоставка тачна, мора бити старији од нашег света и живот је на њему морао отпочети пре него што је наша Земља очврсла. Баш ради тога што запремина те планете износи једва једну седмину запремине Земље, она се брже охладила до оне температуре при којој је могао да почне живот. Марс има и ваздух, и воду, и све што је потребно за одржавање живота. Али је човек толико ништаван и толико заслепљен својом ништавношћу да ниједном писцу све до краја деветнаестог века, није падало на памет да се тамо могао развити разуман живот, који би био далеко изнад оног степена, или барем на истом степену, на коме се налази живот на Земљи. Нико није ни увиђао да је Марс старији од Земље, да има једва четвртину њене површине, да је удаљенији од Сунца, те због тога свега не само да је даље од почетка живота, већ је ближи његовом крају.

Разум човека нам казује већ да је живот непрекидна борба за опстанак, и изгледа да то мишљење имају и разумна бића на Марсу. Њихов свет се већ увелико охладио, а наш свет је још увек пун живота, али је настањен само оним што они сматрају нижим створењима. Ратни поход на Земљу је једини излаз из опасности која код њих прелази с колена на колено.

Јесте ли се уплашили читајући ове редове? Без страха, пријатељи. Недостају наводници који показују да је реч о цитату из књиге. Временски смо далеко од 30. октобра 1938. када је на радио таласима емитована драма „Рат светова“ која је ушла у историју медија по начину на који је реализована и паници коју је изазвала. Директан пренос инвазије Марсоваца на Земљу урађен је тако верно да су многи слушаоци поверовали да се то стварно догађа и подлегли паници.

Постојање живота на Марсу и његова хипотетичка колонизација није тема само у романима научне фантастике, филмовима и уметничким делима. Одавно је интересантна јавним свемирским агенцијама и приватним корпорацијама. До сада људска нога није крочила на ту планету, али су човекова радозналост, инвентивност и знаље успели да на Марс спусте свемирске ровере који су успешно истражили површину планете и пружили информације о условима на њеном тлу.

Радозналост није једини разлог за људску опседнутост могућом колонизацијом Марса. Климатске промене, потреси, вулканске ерупције, пожари, ерозије тла, брзина којом човекова небрига неконтролисаном употребом супстанци које нарушавају природну равнотежу у ваздуху, води и у земљишту, пораст броја становништва, урбанизација, трошење природних ресурса, индустрија, енергетика, саобраћај и пољопривредна производња су узроци нарушеног екосистема и разлог потребе човека за проналажењем алтернативе: насељавање других планета да би се смањила вероватноћа људског изумирања.

Хало, Марс, овде Земља

Већ одавно је јасно да Земља постаје опасно место за живот. Да ли је крајње време да потражимо други дом? Изгледа да јесте. Марс? Истраживања су показала да су услови на њему суровији од најсуровијих услова за живот на Земљи: космичка радијација, слаба гравитација, ниске температуре, вода у чврстом агрегатном стању, тања атмосфера која пропушта више сунчеве енергије и веће количине ултраљубичастог зрачења, ниски атмосферски притисак, мали ниво кисеоника чине ову планету негостољубивом. Све то не спречава богате и моћне да планирају изградњу првих заједница/градова на Марсу. Ако вам се чини да смо и даље у неком научно-фантастичном роману, варате се. Саобраћајна гужва на и око Марса је велика. У орбити око њега тренутно кружи 6 летелица (три америчке, две европске и једна индијска), у фебруару ове године придружиле су им се кинеска и арапска, а 18. фебруара слетео је на његову површину амерички ровер чији је задатак да прикупља податке, одговори на питање да ли је живот некад постојао ван Земље.

И? Има ли Марсоваца на Марсу?

Ако их сада и нема, биће их. Први колонизатори, изабрани да, за разлику од нас, преживе могући Трећи светски рат, добиће нове новопланетарне пасоше. Треба ли да им будемо захвални што ће у наше име очувати културу цивилизације са Земље? Или, можда, да дамо све од себе да престанемо да уништавамо, планету која нас свакодневно упозорава да не ценимо довољно њену гостољубивост.

Пратите нас на друштвеним мрежама