„Фењер у глави Свако мора да има упаљен фењер у глави. Да му светли дању и ноћу. Јер, ко не светли изнутра, тај не живи; фењер помаже да боље видимо лица, предмете, шта се догађа. Он помаже да одаберемо, нанижемо и сваку ситницу повежемо у слику, у плетиво; да у једном животу откријемо сто других.“ – Борисав Бора Станковић
Сто педесет је година од рођења Бориславa Борe Станковићa. За живота критикован због своје искрене и сурове слике живота на југу Србије, Станковић је неуморно бележио свакодневицу малих људи, њихове страсти, слабости и чежње. Његови јунаци нису хероји из легенди, већ људи са села и малих вароши, са сопственим дилемама и моралним борбама.
Док су савременици оспоравали његов „реализам“, данас га славимо као мајстора психолошке прозе, човека који је српској књижевности донео дубину и искреност. Његове приче и романи, од „Коштане“ до „Нечисте крви“, и даље осветљавају комплексност људске природе и друштвене средине у којој људи живе и пате.
