Животни пут који је Михајло Пупин прешао од Идвора до највећих научних признања и почасти, узбудљив је као и његово научно наслеђе. Његова Пулицером награђена аутобиографија нимало случајно не носи наслов ‘Са пашњака до научењака’. Првих 14 година живота Михајло је провео у родној кући, чувајући волове на идворским пашњацима, слушајући предања и приче које су му читав живот остале у живом сећању. У Идвору се први пут загледао и у звездано небо, лежећи на мекој трави. Нека од искустава и запажања у овој летњој пастирској школи, како је сам називао време дечачке безбрижности, била су укључена у његова велика открића деценијама касније. Каква невероватна срећа да је наш народ изнедрио једног великог научника и још већег човека, који је цео свет задужио својим изумима, а све нас својим небројеним добрим делима.
Пупинов животни пут морао је бити дуг. Како би другачије постигао све оно што за друге нису довољна ни два живота? Како бисмо га, свет и ми, упознали и препознали у разним улогама? Научник и проналазач, професор престижног Колумбија универзитета, успешни политичар и лобиста који се на најбољи и најплодотворнији начин за Србију и свој народ у Америци борио, добротвор, хуманиста, писац и, кажу, отац идеализма у америчкој науци који је помогао својим утицајем стварање најзначајнијих институција науке у својој другој домовини.
Пупинов пут од Идвора до признања и почасти узбудљив је баш као и оно што нам је у наслеђе оставио. А оставио нам је много. Задужио нас много. Не само практичним изумима који наше животе чине лакшим. Показао нам је, личним примером, шта сањалице могу постићи. Сва дечачка искуства и запажања стечена у родном крају Пупин је преточио у своја открића. Читавог живота памтио је мајчине речи да су „знање златне лествице преко којих се иде у небеса.“ Оне су биле и подстицај да млад, без новца, угледа и пријатеља крене у свет у потрагу за знањем и успехом.
„Касне зиме 1874. године млади Србин се искрцао у Кастл Гарден. Био је без имања или имовине, без пријатеља или утицаја и без знања језика ове земље. Многи би рекли да није имао ништа, али тако не бисмо препознали ствари које је имао. Имао је добро здравље, карактер, амбицију, ум жељан да нађе знање и да га искористи, као и високе идеале.[1]
Све што је Пупин стекао током живота – знање, богатство и углед – стекао је у Америци, али је свој новац, контакте и велики део времена трошио на бригу о своме народу и домовини. Када су српски интереси били у питању, за њега препрека није било. Појединац. Моћан. Моћнији од многих влада када су политичке заслуге у питању. Неуморно се ангажовао у организовању српске имиграције, у лобирању за важна питања Србије током неколико деценија, у организовању српске цркве у Америци, скупљању хуманитарне помоћи, бризи о добровољцима.
Иметак који је стекао практичним проналасцима велике употребне вредности оставио је српском народу. Деценијама је помагао ђаке, уметнике, научнике, гимназије, Универзитет, Народни музеј, цркву, многа друштва и организације у Србији. Списак добрих дела чини преко хиљаду ставки, међу примаоцима Пупинове помоћи и подршке били су Коло српских сестара, Цвијета Зузорић, САНУ, Удружење слепих девојака, Удрижења глумаца, новинара, многе цркве и манастири, читаве штампарије, као и многи угледни појединци. Његовим средствима штампане су значајне монографије и књиге, финансирана археолошка истраживања и испитивања старина. Захваљујући његовој умешности и утицају Србија је једина славенска земља, а Београд једини главни град чију је Универзитетску библиотеку финансирала Карнеги фондација. Камен темељац се тек постављао, а Пупин је претплатио ову библиотеку на научне часописе како би српски студенти имали најсавременије и најбоље изворе за учење. Пред крај живота установи је завештао своју библиотеку коју су сачињавале књиге, и за наше време ретке и драгоцене, из којих је Пупин учио.
Морални престиж захвалне домовине
„Драги пријатељу, стигла ми је диплома која сведочи да сам Почасни Доктор Техничких наука Београдског Универзитета. Она ми се изванредно допада, нарочито један израз у њој који каже да је мој научни и технички рад много допринео ‘за морални престиж моје захвалне домовине’. Морални престиж захвалне домовине много ми је драгоценији него све друго на свету.“[2]
Својим изумима, бројним патентима, научним радовима и књигама Пупин је задужио свет и Србију. Величанствени ум. Чудотворац чији су проналасци били и остали у служби људског напретка и среће. Век и по је између нас и њега, сретосмо ли се ми? Касно у ноћ звони телефон, неко из Америке разговара са неким из Европе. Или Африке. Хвала, Пупине! „Позивају се путници за Сингапур, Лиму, Бомбај, Београд… авион полеће у…“. Хвала, Пупине. Много је авиона на небеским друмовима, али не плашимо се, летови су безбедни јер постоји комуникација са њима захваљујући теби. Мајке и пре рођења виде децу у својој утроби. Хвала ти, Пупине, за ултразвук! Колико напуклих костију је враћено у правилан положај! Хвала Рентгену, али мало више теби, Пупине! Срели смо се и срећемо.
Ни слава ни богатсво нису променили човека који пораз није прихватао. Љубазан и скроман, свестан да таленат иде под руку са радом, стрпљив и упоран, спреман да победи све „Атлантике“, одлучан да не допусти да га мала средина спречи да успе, Пупин је крчио пут ка првом циљу науке – да благонаклоно и без предрасуда тумачи језик природе и стигне до истине која нас чини слободним. А до истине се долази и малим корацима. Као и до знања. „Прећи пет страна дневно“, пише на маргинама, графитном оловком у књизи из које је Пупин учио. Пет страна дневно – сасвим довољно.
Да ли сте знали да је…?
Алберт Ајнштајн у свом последњем интервјуу, пред саму смрт, говорио следеће: „Увек су ме више занимали животи великих научника него њихова велика достигнућа. Тужан сам човек, јер је историја науке пуна незгодних и тешких људи, великих сујета и великих љубомора у науци, све док се не закуца на врата историје српске науке. И када закуцамо на та врата, срећемо све саме горостасе, као што су: Михајло Пупин, Никола Тесла, Милутин Миланковић, и многи други међу којима је и академик проф. др Михајло Петровић – Мика Алас, један од највећих математичара ХХ века.
[1] Банкрофт Џералди, потпредседник и главни инжењер америчке телефонске и телеграфске компаније и један од председника Америчког института инжењера електротехнике, 1932. године на додели Џон Фрицове медаље започео је свој почасни говор Михајлу Пупину овим речима.
[2]Примајући последњи у низу почасних доктората (а примио их је преко 18), годину дана пред смрт, без имало љутње што последњи стиже из домовине, Пупин пише професору др Павлу Миљанићу 1. новембра 1934. године.
