• Златна крилатица на првом месту – Разговор сва врата отвара! Разговарајте стално са Вашим дететом, како би сте добили прилику да чујете његове проблеме када наиђу;
• Озбиљно схватите сваку назнаку проблема. Деца тешко започињу разговор на тему насиља, посебно оног које је усмерено ка њима.
• Покажите поступцима да сте уз дете;
• Нагласите да је дете исправно поступило, и да вам је драго да се обратило;
• Нагласите да је храбра одлука говорити о насиљу, насилном догађају;
• Заштитите дете одмах!
• Помозите детету да развије способност да се одупре насилнику.
• Осмислите заједно са дететом „сценарио“ за сусрет са насилником.
• Обратите се што пре одељенском старешини, стручном сараднику, директору или било ком запосленом у школи;
• Захтевајте од одељенског старешине да проблем реши на часу одељенске заједнице;
• Научите дете како да затражи помоћ одраслих.
• Научите дете како да превазиђе страх од насилника;
• Научите дете да пријавом насилног понашања и насилника не наноси штету насилнику, и да не треба да се због тога осећа лоше, напротив….
• Помозите детету да развије социјалне вештине и моделе понашања којима ће се заштитити у насилној ситуацији;
• Постављајте детету питања која ће га усмерити да самостално реши проблем – нпр. „шта мислиш да треба учинити у овој ситуацији?“ ; „Уколико одабереш одређено решење, какви ће бити исходи таквог избора? Како даље поступити?“
• Градите самопоуздање код детета;
• Укључите дете у ваннаставне активности;
• Користите ресурсе заједнице и школе (спортске клубове, културна дешавања у заједници, створите позитивно окружење за дете..) што ће се позитивно одразити на његово самопоуздање.
• Припремите дете вештинама и знањем;

• Немојте кривити дете за оно што му се дешава.
• Никада немојте саветовати дете да игнорише проблем насиља.
• Не подстичите физичку освету (нпр:“само ти њега удари“; „врати му два пута јаче“…) као решење проблема.
• Упамтите да ударање другог ученика неће решити проблем вашег детета, већ ће проблем продубити и учинити већим;
• Научите дете да сваки вид насилног понашања повлачи одређене санкције и да постоје институције и документи (Закон, Посебни Протокол за поступање у насилним ситуацијама)који насиље санкционишу;
• Научите дете да пријави насиље.

• Увек разговарајте са дететом. Покушајте да пронађете узрок агресивног понашања;
• Преиспитаје сопствени васпитни стил (размислите да ли превише кажњавате дете или му којим случајме, превише допуштате и не постављате границе и захтеве).
• Будите добар пример и модел понашања свом детету! Решавајте породичне неспоразуме и конфликтне ситуације разговором, аргументима и договором;
• Ускладите поступање према детету његовом узрасту и начину реаговања на одређени поступак (на пример: додатне обавезе код куће, одузимање повластица, привремене забране…)

• Нека Ваше инструкције буду увек јасне;
• Будите доследни у правилима понашања;
• Ставите детету до знања да нећете толерисати одређену врсту понашања;
• Заједничким снагама поставите породична правила понашања, најбоље је за почетак да их запишете;
• Када дете прекрши правило- освестите код детета да је правило прекршено, разговарајте са дететом о томе;
• Уколико сте одлучили да дете казните – казна треба да буде примерена узрасту, ситуацији, да дете разуме казну, као и повод за кажњавање. Важно је да упутите дете како може да исправи грешку.
• Објасните да одређено понашање наноси штету другима;
• Не прихватајте објашњења која не одговарају насталој ситуацији;
• Не примењујте физичко кажњавање јер носи поруку да је насиље одговор јачег – у овом случају родитеља.
• Етикетирање детета увек има негативан подстицај на дете, може да поспеши нежељено понашање, као и да развије модел сакривања понашања и потискивања агресије како би се избегла казна; Ускраћивање нечег што дете воли изгледа као примеренија последица за неприхватљиво понашање.
• Научите дете да размисли како да „поправи штету“ и умањи последице које је нанело својим понашањем. Деца треба да науче да се грешке могу поправити.
• Научите децу да уче на примерима из окружења и личним примерима.
• Омогућите вашем детету да „чини добро“. Заједно осмислите задужења, учите дете хуманом поступању према другима, дајте детету простора да се због свог поступања учини важним и корисним.Деца морају веровати да су у стању нешто да промене, да могу дати свој допринос.
• Осмислите заједничке активности и ритуале који спајају породицу нпр – гледање филма, одлазак у природу, на утакмицу…
• Помозите детету да пронађе решење, тј. начин да се инцидент не понови. Питајте : „шта си урадио? Шта те је навело на то? Можеш ли другачије реаговати? Какав утицај имају твоји поступци на друге људе? Какав утицај имају на тебе? Сад кад смо схватили која су осећања у позадини твог поступка, можеш ли смислити неки начин да другачије реагујеш следећи пут? Како ћеш поступити? „
• Развијајте емпатију – способност да се уживе у туђа осећања;
• Учите дете да препозна туђа осећања (тугу, повређеност, страх, бол, патњу..) ставите дете у ситуацију да замисли како се осећа друга особа. Постављајте му питања као: „како си се осећао кад си помогаодругу/ другарици?“ „како си се осећао кад си повредиодруга/другарицу?“ „Шта мислиш, како се друга особа осећа у том тренутку?“.
• Увек када ваше дете поступи одговорно и без насиља, похвалите га за поступање и напоре које улаже како би кориговало своје понашање.
• Вежбајте добре социјалне вештине (дељење ствари са другима, обраћање пажње на туђа осећања, понашање према другима на начин на који желимо да се други понашају према нама…)
• Појачајте надзор над децом.Деца без надзора осећају се несигурно. Сазнајте шта ради, са ким се дружи и где се креће.
• Заједничким договором одредите правила која се тичу активности детета и излазака;
• Деца која су агресивног понашања често прођу без последица, привидно могу бити популарна међу вршњацима, али са годинама се та ситуација мења и последице за такву децу постају све озбиљније;