Солун или Тесалоники?
Зовите га како желите. Град да се љути не може. Грци неће. А нећете му ни ви, како год га звали, одузети лепоту.
Кренули смо у Атину, а Атину смо упознали већ у Солуну. Симболика или случајност, небитно. Наша зеленоока, дугокоса и фрчкава Атина дочекала нас је са широким осмехом. Срдачно. Како грчки, а и српски, обичаји налажу.
Καλημέρα Оνομάζομαι Αθηνά μετά θα σας δείξω τις ομορφιές της Θεσσαλονίκης. Όταν θα γνωρίσετε την πόλη θα την αγαπήσετε όσο και εγώ.[1]
Ако мислите да нам се представила на грчком, варате се. Атина је студирала археологију у Београду и одлично говори српски. Али ово што је гугле транслатор превео, а наша Атина проверила, заиста је рекла.
„Зовем се Атена. Показаћу вам лепоте Солуна. Након упознавања града, волећете Солун једнако као и ја.“
Мало времена пред нама, а пуно знаменитости. Зато пут под ноге, мало корака кроз неколико сеновитих улица и ето нас у срцу Солуна, на Аристотеловом тргу. Месту важном у друштвеном и политичком животу града јер се са њега креће у побуне и протесте, али на њему и организују фестивали и прославе. 5 је по подне. На тргу, из пепела подигнутом након великог пожара 1917. године, мало људи и пуно голубова. Ако кренемо десно, можемо до мора. Плави се у даљини, ноге би према њему, али Атинин план је другачији. Море може да чека. Оно зна да чека. А нема ни где побећи. Жели да трг видимо у пуном сјају, кад се спусти ноћ, небо добије тамно плаву боју, попале се светиљке, а људи седе у кафеима. Зато ћемо му прићи са обале. Скрећемо лево, кроз парк, поред римских ископина до Цркве Светог Димитрија, заштитника града. Потомак солунске аристократске породице главом је платио прелазак на хришћанство. На месту где је убијен и сахрањен, 303. године нове ере, подигнута је мала капела, а 100 година касније, на њеним темељима велелепна базилика са дрвеним кровом. Није имао мира Свети Димитрије ни након смрти. Последње почивалиште мученика је, у вековима који су следили, било пљачкано, у ватри пожара уништено, рушено и као џамија служило да би свој импресиван и величанствен изглед коначно добио 1017. године, након последњег великог пожара који је задесио град. Пламен ватре, обично неумољив, овога пута није био до краја немилосрдан. Поштедео је кивот са моштима мученика, мозаике и фреске анонимних мајстора зидног сликарства како бисмо у њима и данас уживали. Базилика Светог Димитрија одавно не служи само као божији храм. Данас се у њему мир и спокој кроз разговор са Богом нису могли наћи. У храму и око њего гомила бучних, веселих сватова са шампањцем у рукама, обучених по последњој моди. Сусретања старог и новог је увек било. Компромис између традиције и савременог начина живота очигледно је неминован.
Шетати кроз Солун значи пролазити кроз векове који се преплићу као што се сусрећу и у пријатељству стоје један поред другог споменици из различитих епоха. Ротонда, један од многих значајних римских споменика. Саградио ју је 306. године наше ере римски тетрарх Галерије. Намеравао је цар да Ротонда буде његова гробница, али смрт се не обазире пуно на наше планове нити испуњава жеље. Не интересује њу ко смо и шта смо. Цар, поданик, имућан или бескућник, њој је свеједно. Наћи ће те и у Самари ако треба. Тако је и Галерија затекла у нашем суседству, у Феликс Ромулијани, грандиозном царском комплексу који је сазидао у част својој мајци Ромули. Последњи римски бог сахрањен је изнад Ромулијане. Две зидане гробнице и хумке са ломачама, на којима је извршено спаљивање и апотеоза императора и његове мајке, сведоче о томе.
Ни 100 метара од Ротонде налази се Камара, тријумфална капија, саграђена на прелазу из III у IV век нове ере у част Галеријеве победе над Персијанцима. На очуваним стубовима још увек стоје, одупиру се вековима, мермерне плоче са рељефима који приказују сцене и догађаје из Галеријевих тријумфалних борби и победа, жртвене сцене с Галеријем и Диоклецијаном, па Јупитера, Марса, Дијану, Океана, Фортуну, Херкулеса и друга бића грчке и римске митологије.
Велико је умеће било писара у камену. Требало је држати догађаје у малом прсту, написати књигу длетом и то тако вешто да посматрачу речи нису потребне. Штета што нисмо имали довољно времена да прочитамо причу на славолуку. Али можеш да приђеш стубовима, пропнеш се на прсте и брзо, брзо пређеш руком преко плоче. Да на тренутак ускочиш у историју.
Од Галеријевог славолука, улицом пуном продавница, књижара и ресторана брзе хране, стигли смо до Трга Навариноу. Овде је атмосфера опуштена. И гужва од јутра до мрака јер смо у једном од „најживљих“ и „најалтернативнијих“ делова града, на омиљеном месту окупљања младих људи. Баште су препуне, све клупе заузете, тешко је наћи место да се седне и одморе ноге чак и на каменој подзиди око археолошког налазишта комплекса римских палата које је изградио римски цар Галерије. Опет Галерије. Без њега се, изгледа, овде не може. Прича се да је пролазио истим путем којим смо ми дошли. Али док смо се ми спуштали према тргу и обали, њега су из палате, царским путем који се успиње према планинама, носили до Камаре па, још мало даље, до Ротонде која му је служила за славља у свим приликама. Шта ти је живот. Неком пут, а неком царски друм.
Тешко је да се изгубиш у Солуну. Са северне стране су планине, а надоле, ка југу, чека те море. Заправо огромна лагуна са малим отвором на југозападу кроз који, ако пожелиш или мораш, можеш да побегнеш у Егејско море. На путу до обале још је много знаменитости које треба видети. Застати испред споменика Филипу Македонском израђеном у бронзи. Вајар није пропустио да љубитељима историје покаже храброст великог ратника који је у битке јуришао на челу своје војске: обукао га је у ратнички оклоп, у десну руку ставио шлем и затворио десно око које је изгубио приликом опсаде Метоне.
А где би био подигнут споменик Александру Македонском ако не у близини споменика његовог оца. Довољно је да се пређе цеста, довољно али не и лако јер Грци јуре и колима и на моторима, и нађете се на тргу на коме Александар Велики неустрашиво јаше на Букефалу пропетом на предње ноге. Били су Солунци мало пристрасни и приказали да је Александар погинуо у борби иако је, заправо, умро отрован. Али не може им се замерити, заслужио је ту пристрасност јунак којег је сам Аристотел подучавао и за чије владавине је Солун доживео свој процват. Одмах иза споменика је зид са рељефом на коме је приказана битка код Иса у којој је, борећи се против војске персијског цара Дарија, Александар био рањен. Фотографије би биле као разгледнице са морском позадином да то вече на тргу није био концерт. Велика бина, постављена испред самог споменика, нам је с једне стране ускратила фотографисање, али, с друге стране, омогућила да видимо како се наши савременици Грци забављају и да се сами мало зањишемо уз звуке нове музике.
Извукли смо се некако из масе и с друге стране споменика ступили на лепо уређено шеталиште. Било је незамисливо да, док уживамо у погледу на море и Олимп, који се, на нашу срећу, тога дана лепо видео, не направимо „неколико“ фотографија.
Поглед на море и Олимп, рекла нам је Атина, најбољи је са Беле куле. Звали су је дуго Црвена и Крвава кула јер су је Турци користили као утврђење, касарну и тамницу све до 1912. године. После ослобођења постала је бела како би се заборавила њена ружна прошлост. Али историја је неумољива, не брише ни ружно ни лепо. Па тако ни прошлост Беле куле.
Море је чудо. Омамљује и вуче. Са друге стране улице бука, метеж брзим погледом регистрован, а ми, док ходамо обалом чујемо тишину која долази са пучине, видимо бистру воду и покоји талас који се ломи о камени зид и безобразно прска неопрезне који се превише приближе његовом и само његовом поседу. Сунце је већ зашло, ми уморни од пређених километара, али одлучни да изблиза видимо оно што смо на почетку шетње оставили за крај. Чека нас Аристотелов трг.
Из пепала подигнут. Атина је била у праву. Прошетати њиме ноћу, када га обасјавају светла са хотела, биоскопа „Олимпион“ (седишта Солунског филмског фестивала), из бројних кафића и ресторана, је неописив доживљај. Још кад приђете статуи филозофа по којем је трг добио име и сликате се са њим, осетите се некако важно. Кад га будете посетили, не заборавите да протрљате Аристотелов палац. Десни. Мада не можете погрешити, тај део је светлији од остатка споменика. Прича се да се тако постаје мудрији. Неки од нас су то урадили. Видећемо да ли је празна прича. Или има у њој истине
Дуг дан. Једноставно није могао стати на једну страницу. Ако га не прочитате, ништа. Ако га прочитате, можда вам помогне да га искористите као водич када се опет, једном или у мислима нађете у Солуну. За то дани, у приче преточени, служе.
Р.S. Атина, хвала ти за добро скројен план шетње кроз град. За приче о Солуну, његовим споменицима и знаменитим личностима које си поделила са нама на добром српском језику. Оне су биле инспирација аутору. Без њих не би било ни овог текста.
[1] Грчко писмо транскрибовано у латинично: Onomazome Athina. Тha sas dikso tis omorfies tis Thessalonikis. Meta tin ksengisi sas stin poli, tha agapisete tin Thessaloniki oso kai ego.[1]