Зовем се Калимармаро
Што значи“ прекрасан мрамор „. Трибине су ми исклесане од белог мермера из рудника планине Пенделикон – и ја сам саграђен од материјала који је коришћен за изградњу Акропоље. Импресивно изгледам у сумрак, када сунце запада и обасја мермер, дајући му златну нијансу. Зар вам је то мало?
Моћна је грчка цивилизација. Велико је њено наслеђе у архитектури, уметности, књижевности, филозофској мисли и демократији. А колевка је и Олимпијских игара. Прави извори о њиховом настанку не постоје. Само митови, легенде и предања. Први запис о играма датира из 776. године пре нове ере и из њега сазнајемо да су настале у част врховног грчког бога Зевса, да су се одржавале сваке четврте године, што је постало у античкој Грчкој мерна јединица времена, и да су постојала правила према којима су се на њима такмичили искључиво мушкарци, рођени слободни, из грчких полиса и градова колонија. Најбољи од најбољих су, према првим изворима, награђивани маслиновим гранчицама, али права награда је била што ће њихов лик уметници уклесати у камену који ће сведочити о њиховој части, снази, брзини и статусу који су добијали захваљујући победама. На првих петнаест Олимпијских игара, трка је била једина такмичарска дисциплина. Временом, такмичари су добили прилику да физичку спремност и надмоћ покажу у рвању, бацању диска, скоку у даљ, јахању, трци кола и у панкратону – комбинацији рвања и бокса. Али Грци су подједнако ценили и вештине уметничког изражавања и лепоту речи па су на Олимпијским играма организована и такмичења у песништву, музици и другим уметностима.
Вековима су Олимпијске игре, у античком свету, представљале оличење свега доброг и лепог. Али и лепом дође крај. Временом су се игре, због којих су се и ратови прекидали, истрошиле, обезвредиле, изгубиле на популарности и, након скоро дванаест векова њиховог одржавања, биле укинуте.
Али да се вратимо ми у Атину. И то прво древну, у годину 566. пре нове ере када су Грци пратили Панатенејске игре, посвећене богињи Атини, и, седећи по обронцима два брда, бодрили атлетичаре који су одмеравали снагу и брзину у природној, савршено равној долини. Два века је прошло док Атиков син Херодо није закључио да његови суграђани заслужују удобнија места и направио стадион са дрвеним седиштима која су касније обложена мермером. Само можемо замислити колика је била захвалност 50 000 љубитеља игара. И незадовољство оних који су доживели да стадион падне у заборав. Јер IV век је био фаталан за њега. Самовао је, напуштен и заборављен, Панатинаико стадион дуго. Све до средине ХIХ века када су остаци античке структуре били ископани и реновирани о трошку грчког богаташа Евангелиса Запаса који није жалио да своје паре уложи у оживљавање олимпијских игара.
И ето нас у години 1895. Нова етапа радова на обнављању стадиона који ће 1896. бити домаћин првих, обновљених Олимпијских игара и место са којег ће кретати олимпијски пламен. Запас ни овога пута није издао своју жељу. Уложио је нова новчана средства у зграду Запејон у којој се одржао први турнир у мачевању. Историја Запејона је богата. У недостатку инфрастуктуре, 1906. је угостио такмичаре и у историју игара ушао као прво олимпијско село у свету. Памти он и друге важне церемоније организоване у мермерном атријум зграде као и бројне изложбе.
Запејону и Панатинаикосу смо се дивили из даљине. Пропустили смо да се попнемо на сам врх стадиона и одатле се дивимо погледу на Акропољ, да разговарамо, стојећи на већој удаљености, а да се чујемо, да седнемо у мраморне краљевске фотеље на трибинама. Али смо зато видели како импресивно изгледа у сумрак, када сунце запада и обасја мермер, дајући му златну нијансу. Ни то није мало.