На православни Божић 7. јануара 1943. године, у пола једанаест ноћу, умро је Никола Тесла. Сам, у хотелском апартману број 3327 на 33. спрату хотела “Њујоркер” у Њујорку. На вест о смрти научника, Лагвардија, тадашњи градоначелник Њујорка, је изјавио: “Никола Тесла је умро. Умро је сиромашан, али је био један од најкориснијих људи који су икада живели. Оно што је створио велико је и, како време пролази, постаје још веће”.
Тежак је и трновит био животни пут Николе Тесле. А какав другачији да буде? Трновитим путем се корача да би се стигло до звезда. И њиме крећу снажне личности које ништа не може обесхрабрити и са њега скренути. Визија Николе Тесле је била јача, а спремност да се до последњег атома свог бића посвети истраживањима, реализовању идеја и открића која су својом смелошћу превазилазила све што постоји у историји света[1], већа од 4 цента у џепу и нешто властитих забележака са којима је ступио на тло Америке. Све што је изумио, а иза себе је оставио више од 700 патената, требало је да буде за добробит човечанства. Али то у модерном свету, какав је био у његово и у наше време, не пролази. Јер, Теслин свет је другачији. То је „… свет у коме неће бити експлоатација слабог од стране злог, где неће бити понижавања сиромашног од силовитог и богатог, где ће дела ума, науке, уметности служити целини за улепшавање и олакшавање живота, а не појединцима за стицање богатства. За свет који неће бити свет погажених и понижених, већ слободних људи и народа једнаких у достојанству и поштовању човека“. И док га чекамо, све са надом да нећемо бити судбине Владимира и Естрагона који никако да дочекају Годоа, остаје нам да користимо патенте човека који је искорачио за читав век испред свог времена не тражећи ништа за себе, а дајући много за човечанство. Тог модерног Прометеја који нам је пружио светлост на длану. Показао да се бајке могу остварити. Да је Икар научио да лети. Да можемо преко жице или без ње да причамо са одсутнима, путујемо у кочијама без коња, идемо у театар духова, да из грамофона и радија слушамо како певају непостојећи људи. И да се заљубимо у ноћ. Која, захваљујући њему, светли.[2]
[1] Гернсбак, Хјуго (1884-1967). Амерички проналазач, писац, уредник и издавач најпознатији по покретању првог сциенце фицтион часописа
[2] Интервју – Владимир Пиштало, писац; Искежена маска света
Такве мисли су се, као мачићи, играле у глави Милутина Тесле. Неминовно, долазио је до последњег, страшног питања – шта је „шта“? Ту би мисао угасла, и свештеник би осетио вртоглавицу.
– Мисао људска је практичан инструмент – закључио је Милутин Тесла. – Мисао је као тестера направљена зато да сјече дрва. На тестери се може и гудалом свирати, али јој то није сврха.
Ученицима је саветовао да у једном тренутку прекину умовање и донесу одлуку.
– Ја сам, на примјер – објашњавао је – био на путу да завршим војну академију, али сам то пресјекао и отишао у свештенике.
Прво Милутиново намештење било је у Сењу, ветровитом граду опеваном у јуначким песмама. У Сењу је понављао парохијанима:
Него вас молим и совјетујем за вашу хасну, немојте бити тако простии људи, имже њест јешће доволно разума, но узмите дух онај народниј од напретка; базирајте ваше поведение на слободи, једнакости и братству;…
Сењани нису слушали попа-просветитеља. Оговарали су га. Оптуживали га да је будаласт и болешљив. Држали да је због своје болести крив, и хтели да га отпусте. Поп им је одговарао да међу људима као што су они човек здравље одржати не може.
– Мислите ли да ме овдје притеже какво добро? – питао би Милутин Тесла заједљиво Сењане. – Та да одем одавде у Безарабију таман, баш ништа изгубити немам.
Уместо у Бесарабију, поп Милутин је пребачен у село Смиљан у Лици. За боравка у овом селу, Милутин Тесла никада није пропустио да узјаши коња и оде да исповеди болесника, чак и ако се зимска ноћ сва сјактила од вучјих очију. Након дугог јахања, поп би стресао снег са крзна-куновине и улазио у болесничку избу. Пришао би кревету, нагнуо се према умирућем и топло шапнуо: Сад мораш отворити срце и рећи све што ти лежи на души, кроз шапат, јер Бог најбоље чује ријечи изречене шапатом. И груби људи би отворили срце и испричали свој живот онако како га нико није чуо. Много тога што му је речено на исповеди поп је безуспешно настојао да заборави.
Парламент света
Деца су се увек плашила када се отац преображавао. Кад је припремао недељну проповед, Милутин би укућанима забранио да отварају врата његове собе. Иза очевих закључаних врата изненада би се заорио гневни бас. Затим би се чуо умирујући женски глас, па неконтролисано викање. Слушалац би се могао заклети да је у соби више људи. Проповед је била позориште. Ђука Тесла и синови уплашено би пратили како се закључани Милутин свађа са собом, мењајући гласове. Ни ћерке се никад не би усудиле да изненада отворе врата јер су се бојале да ће угледати оца преображеног у непозната обличја. Иза обичних врата, која су изненада постала тајанствена, поп је шаптао на немачком и викао на српском. Шиштао је на мађарском и прео на латинском. У позадини свих тих гласова, неко је бобоњио на црквенословенском.
Је ли то био још један „лијепи феномен“ који је требало објаснити? Је ли смиљански свети Антоније разговарао са својим искушењима? Је ли био усамљен? Да ли је тај изоловани полиглота замишљао да је он сам – парламент света? Је ли проповед увежбавао као драму у којој је сам био и трагични и комични глумац, и хор?
МАЈКА
Искра у камену
Синови Никола и Дане су слушали и очи су им биле као свици. Док јој се мршава глава кокошке клатила са крила, мајка им је задавала пословице:
– Гором иде не шушка, водом иде не брчка – шта је то?
– Сијенка! – одговарао је Дане, увек бржи од Николе.
– Ко не воли воду? – питала је даље мајка.
– Мачке и сатови.
Млађем сину су најдраже приче биле Правда и кривда, Шта ђаво снује кад се прави добар и Чароб-њаков шегрт. У овој последњој, ђаво упита шегрта да ли је нешто научио, а он му одговори: „Нисам, него сам заборавио и оно што сам отприје знао.“ Никола је волео бајке јер је у њима будала и млађи брат онај који је стварно важан. Њега и Марицу Ђука је и успављивала причама:
–Путујући по свијету прерушен у просјака, свети Сава дође пред дворе богатога Гавана, који је имао силно благо…
Николи су се очи склапале. Лебдео је на граници сна.
…Тада свети Сава прекрсти штапом, и од Гаванових дворова створи се језеро…
Је ли ово сан?
-…Људи веле да сваке године на тај дан вода заклокоће и пјетао запјева у језеру…
Преко дана је Ђука била забрађена. У зору би се дигла два сата пре свих. Села би у кухињу оставивши вратанца шпорета отворена. Никола би се пробудио и кришом је гледао како се чешља. Ватра би пропламсавала кроз врата и шавове пећи. А Никола кришом… У светлости ватре, мајка је постајала бронзана. Мајка је постајала нешто друго. Никола ју је видео кришом.
Мајчин живот био је дубок.
Мајчин живот био је тих, као пад дрвета у гори, где нема никог да га чује.
Дрвеће
Она се окренула према шумовитом брду Богданићу:
– Чујете ли?
– Шта?
– Како на Богданићу прича дрвеће!
– А шта?
– Кад ће прољеће – уздишу брезе. – Кад ћемо скинути ледене окове? – Стрпите се – уче их дубоким гласом борови. – За три мјесеца ми ћемо скинути ледене панцире. Воде ће се зажуборити, а на вама брезама избиће прво младо лишће.
– И шта још кажу? – питао је Никола.
– Зорњача ће отворити Сунчеву капију – циличу брезе. – Кроз капију ће изјахати Бог Јарило, и рећи Мајци Земљи: „Влажна земљо, воли мене Бога Сунца, буди моја најдража, и ја ћу те прекрити смарагдним језерима и златним пијесковима, зеленим травама и хитрим потоцима. И птицама, и воћем, и црвеним и плавим цвијећем. Ох! И ти ћеш ми родити безброј дјеце. Зраке прољећног сунца и жубор вода брезе ће поздравити првим лишћем.“
Никола је слушао нетремице, и онда се насмејао.
– Није то тако. Лажеш ти мене.
Уместо басни о животињама, мајка им је најчешће причала о биљу. Познавала је траве и тврдила је да ретко која биљка стоји сама, него је обично каква душа за њу везана. Брест, јела и јасен, на пример, припадају вилама.
– Како настају виле? – питао ју је Дане.
– Виле постају из биљке мразовац – спремно је одговарала мајка. – Зато момци никад неће ову биљку да згазе. Научићу те како да познаш мразовац, да га никад не згазиш.
– Гдје живе виле?
– Већ сам ти рекла која су вилинска дрвета. Али и тисовина је вилинско дрво. Она расте само на чистом мјесту – одговарала је Ђука.
– Колико живе виле? – настављао би игру Никола.
Мајка слегне раменима:
– Виле једу сјеме од бијелог лука и живе докле им живот не дојади, а кад им дојади, оне то сјеме одбаце и тако без бола умру.
Никола је био поносан што његова мајка зна толико као да је и сама некад била вила. Никад није разумео зашто се отац дури на те приче о свету пуном душа које зраче и у коме су биљке биле исто што и људи. Тад није разумео да те магичне приче нису само о вилама и биљу, него о боговима старијим од Бога.
– Кад нема цркве, можеш се помолити под јелом или под липом – саветовала је мајка Данета и Николу.
Мајка је створила свет, а онда је дошао отац да га пописује у књиге. На њене приче набирао је нос. Није могао разумети како су се та предања сачувала у фамилији са толико попова.
– Пусти то – мрмљао је Милутин. – Пусти зло, а узми добро. Пусти болест и јаде, а прифати здравље.
