Зејтинлик – место где тишина грми
Зејтинлик, Српско војничко гробље, је за многе место ходочашћа. Готово да нема неког ко је српског рода а да његов предак или предак пријатеља и комшије није сахрањен на овом светом месту. Због тога га годишње посети преко 350000 људи, а прича о њему је дубоко урезана у свести и срцима многих од нас.
На Зејтинлик се улази са улице. Кроз капију од црног кованог жељеза на којој крупним словима пише Српско војничко гробље. Чим прођете кроз капију, звуци градске вреве утихну и сударите се са тишином. Нарушава је једино шкрипање шљунка под ногама. Широка стаза води право ка Зејтинлик капели, саграђеној од белог камена из родне земље донесен. Од сунца, које и у септембру овде пржи, штите нас чемпреси са Хиландара. Донесени као младе саднице да чувају стражу упокојеним душама које су у смрти нашле спокој. Иза њих редови правилно постројених камених крстова. Са уклесаним именима палих за слободу у Великом рату. Ћутимо. Пажљиво слушама човека који нам даје податке о броју војника који су изгубили животе на Солунском фронту. Частан човек, као и његов претходник. Са поштовањем прича о погинулим Србима, али не пропушта да напомене ни жртве савезника јер у борби за слободу си на правој или погрешној страни ма које вере или националности био.
Пред вратима костурнице столић са чашицама и ракијом. У нашој земљи обичај је да се проспе пар капи пића за покој души, а остатак салије да се туга утопи. Неколико стотина километара далеко од куће, на парчету туђе, комад наше земље. Са нашим обичајима и традицијом. Поред, књига жалости. Пуна лепих порука. И наша је ту уписана. Израз захвалности у наше име. У име ученика Техничке школе, грађана Неготина и државе Србије. У име грађана света. У име свих оних који су знали и знају оно што је некада давно Винстон Черчил рекао: „Што се тиче Србије, она се заиста борила очајнички и славно, са страшним последицама по себе…“.
Низ степенике силазимо у костурницу. Са леве и десне стране широког ходника бочни ходници у чијим су зидовима мермерне плоче са именима погинулих и ту сахрањених. Пуно их је. Пет хиљада петсто осамдесет. Немогуће пред сваком стати. Али очи се, невероватно, зауставе на имену неког из нашег краја.
Из костурнице се широким степеницама пењемо у капелу. Фреске на зидовима, на столу фотографије погинулих, грумење земље донети из њиховог родног краја, цедуљице са порукама, крстови, путири, црквене књиге из Хиландара… Палијелеј 200 килограма тежак, направљен од испаљених топовских чаура на Солунском фронту. И зраци сунца који, ушуњавши се кроз мале округле прозоре, разбијају мрак. Колико да нам припреме очи на заслепљујућу белину гранитних крстова.
По изласку из капеле растурисмо се у групице. Недеља је, касни септембар па нема пуно посетиоца у преподневним сатима. Вани смо, а шапућемо. Да не реметимо вечни сан заспалих. Чујемо тишину. И један једини разговор преко мобилног. Немогуће да не ухватиш речи: „Нашла сам… да.. пише…“. Неко ко је нашао свога обавештава некога ко чека да сазна број парцеле некога свога.
Време је да пођемо. Атика нас чека. И пут од 500 километара. Никада се брже нисмо окупили. Без јурцања и гласног дозивања. Време је да пођемо. Богатији за још једно искуство. И сазнање да оно што смрт посеје, живот слави.
Испред врата домовинских
У победном своме ходу
Изгибоше исполински
За јединство и слободу,
Њина дела славиће се
До последњих судњих дана,
Слава јату бесмртника!
Мир пепелу великана!
Војислав Илић Млађи
